Prolaznost, Radosti i Veze Koje Se Ne
Predaju. Sećanje na studentske dane!
Dragi čitaoci mog bloga. Danas, dok
sedim u svojoj toploj sobi sa šoljom domaćeg čaja u ruci i pogledom na brdašsca
Telečke visoravni u Vojvodini, nakon razgovora sa mojoj divnom koleginicom
Vesnom koja je sada u Švedskoj, doktor hemijskih nauka, moram da napišem jer se
ponosim njenim titulama koje je svojim znanjem i vrednošću zaslužila, razmišljam
o svom životu i životu mojih kolega. Ponosim
se i titulama i uspesima svih mojih kolega i prijatelja takodje.
Uskoro punim
šezdeset godina u kineskoj godini Vatrenog konja. To je broj koji zvuči kao granica, ali je zapravo
samo još jedna stanica na putu. To je broj sa mnogooo godina kad ga čuje mlad
čovek. Wooou metuzalem prešao pola veka i još. To je samo broj kad shvatiš
koliko je brzo sve prošlo , i ukapiraš da je život prolazan, kao neki rečni tok: brz,
nepredvidiv, pun vrtloga i mirnih zatonaca. Ali u toj prolaznosti leži i lepota
+ radosti koje nas podsećaju da smo živi, radosti da imamo uspomene i sećanja,
ima tu i tuga koje nas jačaju, i veze koje, iako pucaju, nekad se ponovo
spajaju jače nego ikad.
Hajde da vam ukratko ispričam svoju priču, isprepletenu
sa sećanjima na fakultet, pomaganje drugima i one ljubavi koje su nastale, nestale,
ali se neke i vratile.
Rođen sam 1966. godine po kineskom
horoskopu u godini Vatrenog konja, koja je sada nakon 60 godina, u malom gradu
na Balkanu, gde je život bio jednostavan, lep, organizovan ali pun izazova.
Fakultetske godine, tamo krajem osamdesetih u gradu soli Tuzli, bile su moj
prvi susret sa pravom slobodom, znanjem, nakon odsluženog vojnog roka od 15
meseciu Sarajevu. Upisao sam fakultet,
sanjajući kao i svi mladi studenti, da ću promeniti svet kroz nauku, znanje, knjige
i ideje. Sada se bavim sasvim nečim drugim , koje mi prija i radim to sa
uživanjima kroz razne obuke i radionice iz reikija, radiestezije, life
koačinga.
A verujem i dosta mojih kolega radi nešto drugo , a ne striktno za
šta se školovao. OK, vraćam se na moje kolege iz raznih krajeva ex Yu, ali sećam
se i stranaca, arapa, palestinaca (Zije i Mohameda), znači grupa mladih ljudi,
punih energije, strasti, snage, poleta, bili smo kao porodica.
Sećam se nekih
kolega, koji su uvek imali šalu na usnama, i prelepih devojaka sa očima punim zvezda. Svi prepuni
vedrine, elana, ljubavi. Sećam se sati provedenih u biblioteci, učeći, raspravljanja
do duboko u noć oko nekih tema i zadataka, ali i onih prvih ljubavi koje su
cvetale u studentskim domovima. Radost je bila u tim malim trenucima: deljenje
sendviča, čokolade, smeh na predavanjima, pauzama i osećaj da je budućnost
naša. A onda su dolazile žurke , one nezaboravne, spontane, pune duha mladosti
koji nas je nosio kao vetar.
Žurke u sobama studenskog doma, u klubovima,
kafeima.
Svakog petka ili subote, suterenski prostor fakulteta pretvarao se u
improvizovani disko: stare lampe sa obojenim folijama, najnoviji hitovi (Bijelo
Dugme, Crvena Jabuka, Bora Čorba, Viktorija, Prljavo kazalište, Idoli, pa i strani pop - rok koji je i dan nanas popularan
i ples do zore.
Plesali smo kao da sutra ne postoji – skačući, grleći se,
pevajući refrene naglas.Divno uživanje. Pred kraj plesali bi bar jedan valcer i
jedno kolo za kraj.
Ako je nekome nešto falilo medju studentima,
uvek je neko drugi imao: pena za kupanje za improvizovani "šampon
party", torba nekog drugara za sve što se zaboravilo, cigarete, rakija iz
flaše ili čak gitara za akustične momente u zoru, sve se pozajmljivalo. Niko
nije puno pitao "čija je ovo" , delili smo sve, jer smo bili zajedno.
Taj vedri, poletni duh mladosti, pun smeha, flertova i beskrajne energije, sećam
ga se sada sa osmehom i tugom , jer je bio tako čist, tako bezbrižan, a život
ga je kasnije isprobao na sve načine. Da, ali život nije samo radost.
Prolaznost sam osetio prvi put kad su ratovi na Balkanu eksplodirali devedesetih.
Bilo je to vreme mraka , granice su se zatvarale, izbeglištva, prijateljstva su pucala poput granata. Mnogi
moji drugovi i drugarice nestajali su i odlazili u vihorima rata, a veze se prekidale
godinama. Ali u tom haosu, pomaganje drugima postalo je naše sidro. Počeli smo
ponovo jedni od drugih, i preko nekih trećih da saznajemo ko je gde, ko je
iselio, preselio negde, da li mu neka pomoć treba, ko može da pomogne, ko ima
neke veze, rodjake, prijatelje, i nismo gledali na nacionalnost, nego na ljudskost.Nije
bilo mobilih telefona, a ni društvenih mreža tada, samo fiksni telefon i radio
amateri. Te situacije su me podsetile da, čak i u tuzi,nesreći, postoji
svetlost – akt pomaganja drugima nas uvek čini boljim. Godine su prolazile
brzo, poput stranica u knjizi koju ne možeš da zatvoriš. U ranim tridesetim, četrdesetim
neki su se oženili, udali, dobili decu, izgradili karijere . Ali neke veze su
pucale , brak se nekima raspao pod
pritiskom svakodnevice, prijateljstva su se razvodnila zbog posla i distance.
Prolaznost života me je ponovo udarila podsećajući me na izgubljene drugove,
kolege. Ali onda, znalo se dogoditi
nešto čudesno. Preko društvenih mreža, nakon 20, 30 godina, pronalazili smo se,
razgovarali, prisećali se, razgovori i video pozivi znali su biti i puni suza i
smeha, pričali smo o kolegama, profesorima, izlascima, druženjima i radostima
života – ali neki o deci i unucima, uz uspomene
sa fakulteta. Sećam se kad je moja baka pričala, pa kaže “ pre „30 godina“je
nešto bilo....Ja sav u čudjenju joj kažem „jao, bako al si ti stara...i kako se
možeš sećati nečga toliko davno kad je bilo!?“Danas kad uskoro napunim šezdeset
godina, shvatam da je život krug ili čak kao voz, neko ulazi u nekoj fazi
života u naš život, neko se vozi par stanica pa izlazi, a neko udje i ostaje do
kraja života, kao dobra prijateljstva. Prolaznost nas tera da cenimo male trenutke,
da cenimo sadašnji trenutak , ovde i sada i da budemo zahvalni za svaku sitnicu
i sebi, i Tvorcu i svima oko sebe, i prirodi i kamenu. Radosti su u malim pažnjama,
druženjima, stvarima , razgovorima sa starim prijateljem. Tuge nas uče
empatiji, a pomaganje drugima daje smisao. Ratovi na Balkanu nas podsećaju na
krhkost mira, na velike ljudske gluposti, svi smo od krvi i mesa istog, ali
podsećaju nas i na snagu opraštanja.
Veze pucaju, ali nekad se vraćaju, poput reke koja nađe novi put. Ako ste i vi
na sličnom putu, zapamtite: život je kratak, ali bogat. Pomozite nekome danas,
ponovo se povežite sa starim prijateljima, i neka radosti nadvladaju tuge.
Hvala što ste pročitali – pišite mi u komentarima vaša iskustva! Hvala za divna
druženja Vesna, Đoko, Edine, Gorane, Ceca, Tanja, Pero, Nešo, Dragice, Ciceo, Nado, Zuba, Zvonko, Verko,
Olja, Sanja, Zorane, Ljiljo, Amra, Saša, Dragane, Ivice, Edina, Samire, Safete,
Mirjana, Mubera, Vojo, Hasib, Rajko, Stana, Bane, (ako sam
nekog ispustio izvinjavam se, dodajte molim).
Slobodan Maslić
boban,maslic@gmail.com
p.s zapratite blog.
 |
| neke od mojih autorskih knjiga |
1. Да ли те гледа и слуша
Кад уђеш и кажеш нешто (нпр. да си био прехлађен или да имаш страх):
да ли те стварно саслуша
да ли одговори нормално, без журбе
Ако те „прескочи“ или делује расејано — није добар знак.
2. Да ли објашњава шта ради
Добар зубар ће рећи:
„Сад ћу мало да брусим“
„Ово може мало да заголица/зазвучи“
3. Да ли прихвата договор (сигнал руком)
Кажи одмах:
„Ако подигнем руку, само станите“
Гледај реакцију:
ако каже „наравно“ → добар знак
ако игнорише или минимизује → црвена лампица
4. Каква му је „енергија“
Ово људи често потцене, али је тачно:
да ли делује смирено и сигурно
или нервозно, ужурбано
5. Да ли те правилно намешта
Пази да:
ти удобно намести главу
пита да ли ти положај одговара
6. Почетак рада – најважнији тренутак
Првих 30 секунди ти све кажу:
да ли креће полако
да ли проверава да ли ти је ок
Кад да будеш опрезан
Ако приметиш:
не прича ништа
делује расејано
не реагује на твоје сигнале
ради нагло и грубо
Брз закључак
Добар зубар:
комуницира
слуша
даје ти осећај контроле
И онда нема оног страха из сна „да ће нешто да омакне“.
