Prolaznost, Radosti i Veze Koje Se Ne Predaju. Sećanje na studentske dane!

 

Prolaznost, Radosti i Veze Koje Se Ne Predaju. Sećanje na studentske dane!

                                         

Dragi čitaoci mog bloga. Danas, dok sedim u svojoj toploj sobi sa šoljom domaćeg čaja u ruci i pogledom na brdašsca Telečke visoravni u Vojvodini, nakon razgovora sa mojoj divnom koleginicom Vesnom koja je sada u Švedskoj, doktor hemijskih nauka, moram da napišem jer se ponosim njenim titulama koje je svojim znanjem i vrednošću zaslužila, razmišljam o svom  životu i životu mojih kolega. Ponosim se i titulama i uspesima svih mojih kolega i prijatelja takodje. 

Uskoro punim šezdeset godina u kineskoj godini Vatrenog konja. To je  broj koji zvuči kao granica, ali je zapravo samo još jedna stanica na putu. To je broj sa mnogooo godina kad ga čuje mlad čovek. Wooou metuzalem prešao pola veka i još. To je samo broj kad shvatiš koliko je brzo sve prošlo , i ukapiraš da je život  prolazan, kao neki rečni tok: brz, nepredvidiv, pun vrtloga i mirnih zatonaca. Ali u toj prolaznosti leži i lepota + radosti koje nas podsećaju da smo živi, radosti da imamo uspomene i sećanja, ima tu i tuga koje nas jačaju, i veze koje, iako pucaju, nekad se ponovo spajaju jače nego ikad. 

Hajde da vam ukratko ispričam svoju priču, isprepletenu sa sećanjima na fakultet, pomaganje drugima i one ljubavi koje su nastale, nestale, ali  se neke  i  vratile. 

Rođen sam 1966. godine po kineskom horoskopu u godini Vatrenog konja, koja je sada nakon 60 godina, u malom gradu na Balkanu, gde je život bio jednostavan, lep, organizovan ali pun izazova.

 Fakultetske godine, tamo krajem osamdesetih u gradu soli Tuzli, bile su moj prvi susret sa pravom slobodom, znanjem, nakon odsluženog vojnog roka od 15 meseciu Sarajevu. Upisao sam  fakultet, sanjajući kao i svi mladi studenti, da ću promeniti svet kroz nauku, znanje, knjige i ideje. Sada se bavim sasvim nečim drugim , koje mi prija i radim to sa uživanjima kroz razne obuke i radionice iz reikija, radiestezije, life koačinga. 

A verujem i dosta mojih kolega radi nešto drugo , a ne striktno za šta se školovao. OK, vraćam se na moje kolege iz raznih krajeva ex Yu, ali sećam se i stranaca, arapa, palestinaca (Zije i Mohameda), znači grupa mladih ljudi, punih energije, strasti, snage, poleta, bili smo kao porodica. 

Sećam se nekih kolega, koji su uvek imali šalu na usnama, i prelepih  devojaka sa očima punim zvezda. Svi prepuni vedrine, elana, ljubavi. Sećam se sati provedenih u biblioteci, učeći, raspravljanja do duboko u noć oko nekih tema i zadataka, ali i onih prvih ljubavi koje su cvetale u studentskim domovima. Radost je bila u tim malim trenucima: deljenje sendviča, čokolade, smeh na predavanjima, pauzama i osećaj da je budućnost naša. A onda su dolazile žurke , one nezaboravne, spontane, pune duha mladosti koji nas je nosio kao vetar. 

Žurke u sobama studenskog doma, u klubovima, kafeima. 

Svakog petka ili subote, suterenski prostor fakulteta pretvarao se u improvizovani disko: stare lampe sa obojenim folijama, najnoviji hitovi (Bijelo Dugme, Crvena Jabuka, Bora Čorba, Viktorija, Prljavo kazalište, Idoli, pa i  strani pop - rok koji je i dan nanas popularan i ples do zore.

 Plesali smo kao da sutra ne postoji – skačući, grleći se, pevajući refrene naglas.Divno uživanje. Pred kraj plesali bi bar jedan valcer i jedno kolo za kraj.

 Ako je nekome nešto falilo medju studentima, uvek je neko drugi imao: pena za kupanje za improvizovani "šampon party", torba nekog drugara za sve što se zaboravilo, cigarete, rakija iz flaše ili čak gitara za akustične momente u zoru, sve se pozajmljivalo. Niko nije puno pitao "čija je ovo" , delili smo sve, jer smo bili zajedno. 

Taj vedri, poletni duh mladosti, pun smeha, flertova i beskrajne energije, sećam ga se sada sa osmehom i tugom , jer je bio tako čist, tako bezbrižan, a život ga je kasnije isprobao na sve načine. Da, ali život nije samo radost. Prolaznost sam osetio prvi put kad su ratovi na Balkanu eksplodirali devedesetih. Bilo je to vreme mraka , granice su se zatvarale, izbeglištva,  prijateljstva su pucala poput granata. Mnogi moji drugovi i drugarice nestajali su i odlazili u vihorima rata, a veze se prekidale godinama. Ali u tom haosu, pomaganje drugima postalo je naše sidro. Počeli smo ponovo jedni od drugih, i preko nekih trećih da saznajemo ko je gde, ko je iselio, preselio negde, da li mu neka pomoć treba, ko može da pomogne, ko ima neke veze, rodjake, prijatelje, i nismo gledali na nacionalnost, nego na ljudskost.Nije bilo mobilih telefona, a ni društvenih mreža tada, samo fiksni telefon i radio amateri. Te situacije su me podsetile da, čak i u tuzi,nesreći, postoji svetlost – akt pomaganja drugima nas uvek čini boljim. Godine su prolazile brzo, poput stranica u knjizi koju ne možeš da zatvoriš. U ranim tridesetim, četrdesetim neki su se oženili, udali, dobili decu, izgradili karijere . Ali neke veze su pucale ,  brak se nekima raspao pod pritiskom svakodnevice, prijateljstva su se razvodnila zbog posla i distance. Prolaznost života me je ponovo udarila podsećajući me na izgubljene drugove, kolege. Ali onda, znalo se  dogoditi nešto čudesno. Preko društvenih mreža, nakon 20, 30 godina, pronalazili smo se, razgovarali, prisećali se, razgovori i video pozivi znali su biti i puni suza i smeha, pričali smo o kolegama, profesorima, izlascima, druženjima i radostima života – ali neki o deci i  unucima, uz uspomene sa fakulteta. Sećam se kad je moja baka pričala, pa kaže “ pre „30 godina“je nešto bilo....Ja sav u čudjenju joj kažem „jao, bako al si ti stara...i kako se možeš sećati nečga toliko davno kad je bilo!?“

Danas kad uskoro napunim šezdeset godina, shvatam da je život krug ili čak kao voz, neko ulazi u nekoj fazi života u naš život, neko se vozi par stanica pa izlazi, a neko udje i ostaje do kraja života, kao dobra prijateljstva. Prolaznost nas tera da cenimo male trenutke, da cenimo sadašnji trenutak , ovde i sada i da budemo zahvalni za svaku sitnicu i sebi, i Tvorcu i svima oko sebe, i prirodi i kamenu. Radosti su u malim pažnjama, druženjima, stvarima , razgovorima sa starim prijateljem. Tuge nas uče empatiji, a pomaganje drugima daje smisao. Ratovi na Balkanu nas podsećaju na krhkost mira, na velike ljudske gluposti, svi smo od krvi i mesa istog, ali podsećaju nas  i na snagu opraštanja. Veze pucaju, ali nekad se vraćaju, poput reke koja nađe novi put. Ako ste i vi na sličnom putu, zapamtite: život je kratak, ali bogat. Pomozite nekome danas, ponovo se povežite sa starim prijateljima, i neka radosti nadvladaju tuge. Hvala što ste pročitali – pišite mi u komentarima vaša iskustva! Hvala za divna druženja Vesna, Đoko, Edine, Gorane, Ceca, Tanja, Pero, Nešo,  Dragice, Ciceo, Nado, Zuba, Zvonko, Verko, Olja, Sanja, Zorane, Ljiljo, Amra, Saša, Dragane, Ivice, Edina, Samire, Safete, Mirjana, Mubera, Vojo, Hasib, Rajko, Stana, Bane, (ako sam nekog ispustio izvinjavam se, dodajte molim).

Slobodan Maslić

boban,maslic@gmail.com

p.s zapratite blog.

neke od mojih autorskih knjiga